Преглед садржаја
Приликом рада са Јава генерирање програма ускоро нас може довести у ситуацију да морамо написати много редова кода да бисмо постигли своје циљеве и иако то није лоше, ако је већина овог кода сувишна.Да бисмо то избегли, морамо учинити модуларни програми, са којим ћемо избећи да морамо изнова и изнова писати исте рутине, овде такође улази преоптерећење методаОво се састоји од креирања метода истог имена, али које примају различите параметре, тако да можемо изводити операције у различитим сценаријима без потребе за стварањем различитих назива за методе.
Модуларизација програма
Овај концепт, као што смо споменули на почетку водича, одговара створити рутине за вишекратну употребу У оквиру нашег програма, овим можемо испунити једну од премиса објектно оријентисаног програмирања, а то је поновна употреба кода.
Како се то постиже?Ову модуларност постижемо изградњом методе што је могуће генеричније тако да их можемо користити у различитим инстанцама нашег програма, па чак и у другим програмима, чиме се смањује број редова кода који морамо написати.
Постизањем овога можемо смањити времена развоја, побољшати продуктивност и одржавање постаје једноставније, на пример ако нађемо грешку у нашем програму и она се налази унутар методе када је исправљамо, ова исправка ће се применити на све делове где се метода позива.
Метода Преоптерећење
Тхе преоптерећење метода омогућава нам да створимо неколико метода са истим именом, али које могу примити различите параметре, па ако имамо неколико случајева, Јава одлучиће на основу параметара које методе примају које ће позвати.
Ово је заиста корисно када, на пример, имамо метод који очекује инт вредности, али могу бити и двоструке вредности или чак по броју параметара.
У следећем примеру ћемо направити програм у коме ћемо израчунати највећу вредност између датих бројева, они могу бити инт или доубле и чак ћемо променити број примљених параметара. Да видимо код:
јавна класа Преоптерећење {/ ** Главни метод */ публиц статиц воид маин (Стринг [] аргс) {// Позивамо мак методу са параметрима инт Систем.оут.принтлн ("Максимално између 3 и 4 је:" + мак (3. 4)); // Позивамо метод мак са параметрима доубле Систем.оут.принтлн ("Максимум између 3.0 и 5.4 је:" + мак (3.0, 5.4)); // Позивамо метод мак са 3 параметра инт Систем.оут.принтлн ("Максимум између 3.0, 5.4 и 10.14 је:" + мак (3.0, 5.4, 10.14)); } јавни статички инт мак (инт нум1, инт нум2) {иф (нум1> нум2) ретурн нум1; елсе ретурн нум2; } публиц статиц доубле мак (доубле нум1, доубле нум2) {иф (нум1> нум2) ретурн нум1; елсе ретурн нум2; } јавни статички двоструки максимум (двоструки број1, двоструки број2, двоструки број3) {повратни максимум (макс (број1, број2), број3); } То видимо у одељку у којем дефинишемо методе и ону која прима инт вредности као онај који прима двоструке вредности идентични су осим дефиниције параметара које примају, а најбољи део је у методи која прима 3 параметра, будући да овде поново користимо наш код и зовемо мак метода али групишемо у оквиру другог позива за максимизирање прве две вредности и треће засебно, са овим поново користимо наш сопствени код.
Да завршимо водич, да видимо резултат који би претходни код требало да нам да кроз конзолу:
ЕНЛАРГЕ
